Isharana kod dijabetičara

April 2, 2017 by Mediall
dijabeticari.jpg

ISHRANA KOD DIJABETIČARA!

 

Hleb

Hleb i prerađevine od brašna (testenine) čine grupu namirnica koje su najbogatiji izvor ugljenih hidrata (skrob, šećer) u ishrani dijabetičara. Ovo je razlog da se strogo ograničava upotreba svih ovih namirnica. Pored ugljenih hidrata, ove namirnice sadrže belančevine, masti, mineralne soli i vitamine.

Dvopek, preprečeni hleb i tost imaju u istoj težini veću količinu sastojaka hleba, pošto je u njima potpuno ili delimično odstranjena voda. Ove namirnice se sa lakoćom jedu, jer sporije izazivaju osećaj sitosti. Međutim, ove vrste hleba sadrže 30% ugljenih hidrata, 60% belančevina i 80% masti više od običnog hleba.

Sva testa (rezanci, makarone, špagete, flekice, tarana, “pužići”, “mašnice” i dr.), griz i brašna (pšenično, kukuruzno, ražano i dr.) treba po sadržaju ugljenih hidrata tretirati na isti način kao dvopek. Ove namirnice u odnosu na dvopek imaju manje masnoće (manji energetski potencijal). Njihovo korišćenje se određuje jelovnikom, a ukoliko se drugačije upotrebljavaju u dnevnom programu ishrane, treba izostaviti određenu količinu hleba.

 

Povrće

Povrće čini najveću količinu hrane koju dijabetičar (i zdrav čovek) uzima u toku dana. Ono se najčešće raspoređuje u 3 do 4 dnevna obroka, a koristi se u vidu variva ili salata. Povrće sadrži različitu količinu ugljenih hidrata, pa je ovo razlog da se različite vrste povrća koriste u različitim količinama. Pored ugljenih hidrata, povrće sadrži belančevine, masti, mineralne soli i vitamine.

Povrća koja su bogata ugljenim hidratima treba koristiti u ograničenim količinama, kao što su: pasulj, grašak, šargarepa, krompir, cvekla, crni luk, pirinač, kukuruz.

Povrća koja sadrže nešto manje ugljenih hidrata treba da se koriste u neograničenim količinama, a to su: zelje, spanać, blitva, list od loze, boranija, tikvice, paprika, paradajz, krastavac, razne vrste zelenih salata, plavi patlidžan, babnje, celer, peršun, rotkvice, kupus, kelj, keleraba, prokelj, pečurke, praziluk, beli luk, brokoli i karfiol.

Pored pomenutih sastojaka, povrće sadrži i nesvarljive sastojke (celulozni sastojci u stromi, opni, kori, semenju), koji nemaju energetski značaj, ali je njihovo prisustvo vrlo važno za normalan rad creva.

Sveže povrće može da se koristi kao sirovo (salate), kuvano (variva) ili pečeno (krompir, cvekla, plavi patlidžan, paprika).

Smrznuto, konzervisano i sušeno povrće se koristi u ishrani u nedostatku svežeg povrća. Suvo (smrznuto) povrće treba upotrebljavati u dva puta manjoj meri od sirovog.

Salate se pripremaju sa odgovarajućim začinima po stečenoj navici ili ukusu. U salatu stavljati minimalnu količinu masnoće (1/2 kafene kašičice na jednu porciju salate) ili kisele pavlake (sa 12% masnoće).

Energetski i strukturni sastav treba imati u vidu i kod salata koje se prave od krompira, pasulja, boranije, šargarepe, cvekle i sočiva. Ovakve salate se konzumiraju u ograničenim količinama.

Voće

Ovo su namirnice bogate ugljenim hidratima i treba da budu uvek prisutne u jelovniku. Naviku za upotrebu voća treba negovati ili, ukoliko nije postojala, treba je izgraditi. Voće je najprirodniji desert i najbolja zamena svih deserta. Pored ugljenih hidrata, voće sadrži belančevine, masti, mineralne soli, vitamine i celuloze.

Voće treba prvenstveno koristiti u sirovom stanju. Ukoliko se traži promena ili postoji nepodnošljivost sirovog voća, mogu da se koriste sledeći načini pripreme: kuvanje (kompot, pire, žele i dr.) i pečenje (jabuka, dunja i dr.). Voćne salate mogu da se prave od sirovog ili kuvanog voća i predstavljaju dobar vid korišćenja ovih namirnica.
Sa stanovišta sadržaja ugljenih hidrata, sveže voće treba deliti u tri grupe:

1. Sa manje ugljenih hidrata, koje može da se jede u većim količinama – jagode, maline, kupine, borovnice, drenjine, lubenice, ribizle, višnje, limun, dinje, oskoruše, mušmule, pomorandže, mandarine,

2. Sa nešto više ugljenih hidrata, koje treba upotrebljavati u manjim količinama – kajsije, breskve, šljive, pire od jabuka, sok narandže i mandarine, kajsije i breskve,

3. Sa najviše ugljenih hidrata, čija je upotreba strogo ograničena – jabuke (slatke i kisele), trešnje, kruške, grožđe, banane, sveže smokve, ananas, mango, avokado i dr.
Suvo voće (grožđe, šljive, smokve, urme – datule, kruške, borovnice i dr.) sadrži 5 -6 puta više ugljenih hidrata od sirovog voća, pa ga treba koristiti u najmanjoj količini. Sušeno voće se ređe upotrebljava u direktnoj ishrani, već kao sastojak određenih variva ili dijetetskih kolača.

Kompoti, džemovi, pekmezi od voća različiti su načini pripreme kuvanog voća. Njihova upotreba je u ograničenim količinama i pripremaju se na dijetetski način, a čine dopunu jelovnika u vreme doručka ili užine ili kod pripreme dijetetskih poslastica. Industrijska prerada voća, na dijetetski način, obogatila je tržište različitim vrstama džemova, koji su izvanrednog ukusa, a korisni su u jelovniku i zdravih osoba.

Orasi, lešnici, bademi, kikiriki, pistaći, semenke i njihove industrijske prerađevine su po količini ugljenih hidrata slični vrstama voća koja su najbogatija ugljenim hidratima. Njihova je prednost nad sirovim voćem u bogatijem sadržaju belančevina (kao kod ribljeg mesa), ali im je nepovoljna strana veliki sadržaj masnoća (kao kod svinjskih kobasica i slanine). Ovo je razlog da se sve vrste koštunjavog voća koriste u vrlo malim količinama.

 

 

Ishrana kod dijabetičara

 

 

Ishrana obolelih od šećerne bolesti je raznovrsna i sadrži sve vrste namirnica (kao u zdravih ljudi). Iz ishrane se jedino izostavljaju šećer i slatke stvari (bombone, kolači, keks, med, deserti pravljeni sa šećerom, medom i čokoladom, sirupi, čokolada i sl.), a ograničava se upotreba hleba i proizvoda od brašna (testenine). Izostavljanje ili ograničenje unosa ovih namirnica ima svoj razlog u njihovom bogatom sadržaju ugljenih hidrata (šećera i skroba).

 

   Mleko I mlečni proizvodi

 

Mleko i mlečni proizvodi su najjeftinije namirnice sa bogatim sadržajem belančevina životinjskog porekla. Belančevine su važne u ishrani, pošto služe kao gradivna materija i kod deteta i kod odraslog čoveka – neophodne su za rast, razvoj i obnovu tkiva, kao i za očuvanje opšteg zdravlja. Pored belančevina, mleko i njegovi proizvodi sadrže masti, ugljene hidrate, minerale i soli. Ovi proizvodi mogu da zamene meso, što je veoma pogodno za ekonomisanje u ishrani. Ovaj momenat omogućava da dijeta može da se “kroji” prema sopstvenom džepu.

Dozvoljena je upotreba svih vrsta mleka , a najbolje je obrano pošto sadrži manje masti (2.8%, 1.6% ili 0.5%), a količina belančevina ostaje nepromenjena. Mleko se može upotrebljavati “čisto” ili kao bela kafa ili mešavina mleka i čaja.

Od mlečnih proizvoda su najkorisniji “mlađi” proizvodi, pošto sadrže najviše belančevina (sir, kajmak, kačkavalj, skorup). Najbogatiji i najjevtiniji izvor belančevina je “švapski sir”. Svi kravlji sirevi (kao i kravlje mleko) imaju prednost zbog manjeg sadržaja masnoće. Od industrijskih mlečnih prerađevina najkorisnije je upotrebljavati one koji sadrže što manje masnoće (9 – 25%): kačkavalj, kisela i slatka pavlaka i dr. Jogurt, dijetalni voćni jogurt, acidofilno mleko i kefir imaju određenu prednost nad čistim mlekom. Upotrebu starih i zrelih sireva treba znatno ograničiti.

Dijabetičar treba da koristi u toku dana oko pola litre mleka, jogurta i drugih mlečnih proizvoda, a u zavisnosti od korišćenja mesa i mesnih prerađevina.

 

Meso

Dijabetičari mogu da koriste sve vrste mesa. Prednost imaju mlađa i nemasna mesa, ali ništa manje nisu korisna (ni štetna) starija mesa. Sa ekonomskog stanovišta, prednost imaju jeftinija mesa (kokošije, konjsko), koja po sadržaju belančevina ne odstupaju od govedine (goveđe, juneće, teleće). Dijabetičar može da koristi sledeće vrste mesa: goveđe, juneće, teleće, konjsko, jagnjeće, ovčije, praseće i svinjsko (ali samo mršavo, odnosno posno i ne koristiti ga često), pileće, kokošije, ćureće, guščije, pačije; iznutrice (najviše dva puta mesečno): džigericu (prednost pileća), srce, belu džigericu (pluća) –  izbegavati: jezik,  bubrege, bele bubrege, slezinu, mozak; divljač: zečetinu, srneće, svinjsko, perad (fazan, jarebica, patka, guska).

 

Mesne prerađevine

 

Mesne prerađevine se koriste u što “čistijem” obliku, što sigurno garantuje manji sastojak masnoće. U ovom pogledu prednost imaju: šunka (tzv. “praška”), sušeno meso, pršuta. Ostale prerađevine sadrže više masnoće (parizer, mortadela, razne vrste salama, kobasica, viršli ili debrecina), pa ih treba izbegavati. Količina mesa upotrebljena u toku dana zavisi od sastava jelovnika (sadržaja i mlečnih proizvoda).

 

Riba

 

Riba je namirnica koja predstavlja vrlo bogat izvor belančevina (nešto manje od mesa i sira), a ekonomičnija je za svakodnevnu upotrebu. Pored belančevina, riba sadrži masti, mineralne soli i nešto vitamina.

Dijabetičar može da koristi sve vrste rečnih riba (grgeč, pastrmka, smuđ, štuka, šaran i druge), morskih riba i školjki. Upotrebu girica i pojedinih vrsta ribe koje se uglavnom pripremaju prženjem u dubokom ulju, lii su pohovane, treba izbegavati. Prerađevine od riba sadrže veliku primesu masnoća, pa ih treba ređe i obazrivo upotrebljavati i uvek obračunavati sa određenim sadržajem u dnevnom programu ishrane.

Jaja

 

Jaja, kao i mlečni proizvodi, spadaju u najjevtiniji izvor namirnica bogatih belačevinama. Jaja, pored belančevina, sadrže masti, ugljene hidrate, mineralne soli i nešto vitamina. Dva cela jaja odgovaraju količini od 100 gr mesa ili sira. Pri upotrebi jaja prednost ima belance (za odraslog dijabetičara). Tako je korisnije upotrebiti dva belanca nego jedno celo jaje. Dijabetičar treba da koristi 2 žumanca nedeljno ili 4 – 6 belanaca. U dijetetskoj ishrani kajganu treba praviti uvek u odnosu 1:1 (jedno jaje + jedno belance, dva jaja + dva belanca, itd.), i pripremati je bez ulja na teflonu.

 

Masnoće

 

Masnoća se koristi u ishrani dijabetičara (i zdravih ljudi) kao energetski materijal. Unošenje viška masnoća od stvarne potrebe organizma dovodi do njenog odlaganja ispod kože, odnosno gojenja. Svako povećanje telesne težine je prvi znak dijabetičaru da više jede nego što se troši, da uzima veću količinu hrane od one koja je dozvoljena (koja mu je potrebna), ili da koristi više masnoća.

Dijabetičar može da koristi sve vrste masnoća, ali prednost imaju sve vrste ulja (sincokretovo, kukuruzno, maslinovo, sojino, kikirikijevo i dr.), biljna mast, margarin, buter i kajmak (ograničeno). Sve vrste masnoća imaju samo masnoću, izuzev butera, u kome ima nešto belančevina i ugljenih hidrata, a u margarinu samo nešto belančevina.

Suva slanina, čvarci, kavurma i slične namirnice imaju veliki energetski sadržaj i treba ih retko koristiti. Upotrebljena količina ovih namirnica i njihov energetski potencijal su u velikom raskoraku, pa je ovo često razlog za povećanje telesne težine, pošto se njihovom malom količinom zadovolji polovina ili trećina dnevne energetske potrebe jednog dijabetičara.

 

 

All rights reserved. Mediall 2017. Powered by WUB Medialab